Uloga medija u sprečavanju nasilja prema ženama i osnaživanju žena
Zašto se kao novinarka bavite problemom nasilja nad ženama?
Koliko mediji mogu da pomognu, a na koji način odmažu?
Zašto je bilo potrebno formiranje Grupe „Novinarke protiv nasilja prema ženama“?
LJUBICA GOJGIĆ
Novinarka
Nasilje nad ženama i generalno rast netolerancije i agresije, smatram velikim problemom našeg društva, čije posledice vidimo svakodnevno. Zato mislim da posao medija mora da bude stalno upozoravanje na problem nasilja i insistiranje na tome da ga zakonski odgovorni sprečavaju a društvo prepozna i osudi.
Mediji suštinski mogu da pomognu zbog svog uticaja i vidljivosti. Mediji su ključno i doprinosili u borbi protiv nasilja nad ženama, ne samo izveštavanjem već i pozivanjem na aktivizam. Projekat „Sigurna kuća“, na primer, bio je deo velikog angažmana RTV B92. Nevolja sa medijima je što potreba za senzacionalizmom, pa i prilikom tretiranja slučajeva nasilja, često pretvori iskrenu nameru da se nasilje razobliči i osudi, u njenu suprotnost.
Svako okupljanje na temu borbe protiv nasilja je jedan glas više u toj borbi, pa mislim da je i sama ideja već mali doprinos važnoj misiji. Formiranje Grupe postiglo je bar tri, veoma važna cilja. Prvo, omogućilo je zainteresovanim novinarkama da, u nezvaničnim, otvorenim diskusijama, saznaju iz prve ruke mnogo više od onoga što su o nasilju i borbi protiv nasilja nad ženama, do tada znale! To će svakako doprineti da o važnoj temi izveštavaju na kvalitetniji način. Drugo, novinarke i urednice uključene u Grupu predstavljaju značajan kanal komunikacije sa medijima koji ostalim učesnicima u borbi protiv nasilja omogućava lakši pristup novinama, radiju i televizijama, dakle lakši kontakt sa najširom publikom. I treće, shvatajući važnost teme, novinarke su pokazale spremnost da iskoriste svoju prepoznatljivost i uticaj za promovisanje ideje da su diskriminacija žena a naročito nasilje, pojave za koje apsolutno nema izgovora niti opravdanja.
JOVANA GLIGORIJEVIĆ
Novinarka
Zato što sam u svojoj redakciji naučena da su novinari kontrolori vlasti i glas slabijih. Kad pogledam broj žrtava nasilja, sistemski odgovor na nasilje, ali i odnos društva i medija prema žrtvama nasilja nad ženama, mislim da je ta tema odabrala mene, a ne ja nju. I naravno, bavim se nasiljem nad ženama zato što sam feministkinja.
Mediji mogu da pomognu mnogo i ne koriste dovoljno svoje potencijale. Mogu u potpunosti da promene jezik koji se koristi kad se o ovome priča i način na koji se o nasilju nad ženama razmišlja, da i najneukijoj ili najtvrdoglavijoj osobi na svetu promene način na koji posmatra problem. Mediji mogu da obrazuju ljude i da menjaju svet (da, zaista verujem u ovo poslednje!). Međutim, uz retke izuzetke, to se ne događa, pa mediji više odmažu. Prvo kontaktiraju žrtve i njihove porodice, traže što više jezivih detalja, da bi podišli niskim porivima publike. Iz istih razloga objavljuju i slike pretučenih žena i degutantne naslove. Naravno da je razlog senzacionalizam. Ljudska priroda je takva: više nas privlači krv u medijima, nego da nam neko objašnjava kako je došlo i kako dolazi do toga da padne krv. Mnogo je bolji click bait gde imaš priču žrtve i izazivaš rudimentarno sažaljenje publike, a nije te briga što tu žrtvu sekundarno traumatizuješ izlažući je javnosti. To se više čita nego kad mi ostali „smaramo” sa objašnjavanjem fenomena nasilja nad ženama. Znate kako ja znam da sam uradila dobar posao kad o ovome pišem za Vreme i kada ova tema kod nas izađe na naslovnoj? Znam po tome što se taj broj Vremena proda u manje primeraka nego što nam je prosek. Pri tome, svesna sam da je porazno to što mi je slaba čitanost indikator dobro urađenog posla.
Pre svega, zato što nemamo sve mi redakcije i urednike koji će da podržavaju guranje ove teme u prvi plan. Najčešće u redakcijama sedi po jedna žena kojoj je ovo važno i oseća se potpuno usamljeno, pa je presrećna kad se izbori za nekoliko redova ili 30 sekundi prostora u svom mediju. Grupa nam je bila potrebna zbog njih, da znaju da nisu same, da se umrežimo i budemo međusobna podrška. Drugo, mnogo je novinarki koje žele da se bave ovom temom, svesnih koliko je delikatna, a nemaju vremena za temeljnu edukaciju. Okupile smo se i da bismo razmenjivale znanja i materijale. Osim toga, u grupi sede i urednice i menadžerke u medijima, tako da ima nade da ćemo probiti „stakleni plafon” i zajedničkim snagama osvojiti medijski prostor tako da se u njemu o nasilju nad ženama govori na etički, zdrav i profesionalan način. I na kraju, samo ovako ujedinjene, mi novinarke, kontrolorke vlasti, možemo da doprinesemo unapređenju sistemskih rešenja, što zakonskih, što praktičnih, kada je reč o tretmanu žrtava nasilja.
MARIJA ANTIĆ
Novinarka
Ovo je tema koja, zbog rasprostranjenosti problema, zavređuje, pre svega, moju profesionalnu pažnju. Različiti pokušaji da se problem relativizuje, dodatno me motivišu da što češće u emisiji koju vodim govorim o nasilju nad ženama i svim njegovim pojavnim oblicima. Pored profesionalnog, tu je i sasvim lični nivo. Žena sam.
Mediji mogu mnogo da pomognu, a velikim uspehom smatram i ako bar jedna žena bude motivisana da razmisli o opcijama za izlazak iz kruga nasilja. Naravno, ukoliko se novinari drže etike pri izveštavanju o nasilju nad ženama. Relativizacija o kojoj sam govorila je nešto što, po mom mišljenju, najviše odmaže.
Formiranje Grupe „Novinarke protiv nasilja prema ženama” bilo je neophodno da bi se, konačno, u struci digao glas protiv neprofesionalnog izveštavanja medija o nasilju nad ženama. Cilj nam je da ukažemo na greške koje mogu imati ozbiljne posledice, motivišemo i edukujemo kolege i koleginice da ih više ne prave (verujem da su u većini slučajeva nenamerne), pa da polako formiramo prvo javni diskurs u kojem žrtva nikad ne može biti kriva, a onda ohrabrimo gledateljke, slušateljke i čitateljke da potraže pomoć.
MILICA KRAVIĆ
Novinarka
Već pri prvom susretu sa temom rodno zasnovanog nasilja, a potom i feminizma, bila sam zainteresovana za to polje. Vremenom, uz koleginicu koju su te teme i više interesovale, postala sam informisanija, uključenija i zainteresovanija. Nema sumnje, borba protiv nasilja mora biti prva linija odbrane društva od raznih zala. Mnogo toga saznamo o nama samima, društvu i prilikama, izučavajući fenomen nasilja prema ženama.
Smatram medije važnim saveznikom u svakoj vrsti borbe i podučavanja društva. Zato se i bavim novinarstvom, a pogotovo se zbog toga bavim ovim društvenim temama. Mediji moraju „da čuvaju leđa“, „da duvaju u jedra“ ženskim organizacijama, institucijama i svima kojima je stalo da se obračunaju sa nasilnikom. Smatram to svojim zadatkom kao žene, novinarke i članice ovog društva. Novinarstvo je u siromašnim, pogotovo u moralno osiromašenim društvima, u ozbiljnoj krizi. Tim pre, moram još ozbiljnije da shvatim svoju ulogu „čuvarke kapije“ i odabira informacija. Posledice pogrešnih izbora u selekciji vesti, bivaju nesagledive. Svako „još je gora jer trpi i ne beži”, ili „kažu komšije da je bio dobar čovek”, nanosi štetu i društvu i žrtvi, i drži nas u nepomičnom položaju u borbi protiv nasilja. Zato su tu neke novinarke da menjaju praksu i pomeraju društvo.
MAŠA MILEUSNIĆ
Novinarka
Zato što mediji imaju veliku odgovornost kada je u pitanju izveštavanje o nasilju nad ženama.
Mediji mogu da pomognu tako što će novinari nasilje nad ženama u izveštajima predstaviti kao društveni problem, i tokom izveštavanja slediti profesionalnu, etičku, zakonsku, ali pre svega ljudsku obavezu poštovanja žrtava. Mediji odmažu tako što sekundarno viktimizuju žrtvu tabloidnim izveštavanjem, otkrivanjem identiteta žrtve, spekulisanjem razlozima zbog kojih se dogodilo nasilje, prenošenjem odgovornosti na žrtvu ili opisom brutalnih scena nasilja. Takvo izveštavanje uzrokuje katastrofalne posledice po žrtvu: može je izložiti pretnjama i riziku da ponovo postane meta nasilnika, a često i žrtva zajednice u kojoj živi, posebno porodice, koja je odbacuje i osuđuje i samim tim joj otežava proces oporavka nanošenjem novih psihičkih povreda.
Upravo zbog svega navedenog: da ukaže na veoma veliku odgovornost medija i time pokuša da utiče na uređivačke politike raznih kuća; da pruži podršku i pomoć novinarkama i novinarima koji izveštavaju o nasilju nad ženama da kvalitetnije i bolje urade svoj posao, da tekstovi i prilozi imaju informativan i edukativan karakter i da zaštite žrtvu nasilja od sekundarne viktimizacije.