Uloga medija u sprečavanju nasilja prema ženama i osnaživanju žena

1

Zašto se kao novinarka bavite problemom nasilja nad ženama?

2

 Koliko mediji mogu da pomognu, a na koji način odmažu?

3

Zašto je bilo potrebno formiranje Grupe „Novinar­ke protiv nasilja prema ženama“?

LJUBICA GOJGIĆ

Novinarka

1

Nasilje nad ženama i generalno rast netoleran­cije i agresije, smatram velikim problemom na­šeg društva, čije posledice vidimo svakodnevno. Zato mislim da posao medija mora da bude stal­no upozoravanje na problem nasilja i insistiranje na tome da ga zakonski odgovorni sprečavaju a društvo prepozna i osudi.

2

Mediji suštinski mogu da pomognu zbog svog uticaja i vidljivosti. Mediji su ključno i doprinosili u borbi protiv nasilja nad ženama, ne samo izve­štavanjem već i pozivanjem na aktivizam. Pro­jekat „Sigurna kuća“, na primer, bio je deo velikog angažmana RTV B92. Nevolja sa medijima je što potreba za senzacionalizmom, pa i prilikom treti­ranja slučajeva nasilja, često pretvori iskrenu na­meru da se nasilje razobliči i osudi, u njenu suprotnost.

 
3

Svako okupljanje na temu borbe protiv nasilja je jedan glas više u toj borbi, pa mislim da je i sama ideja već mali doprinos važnoj misiji. Formiranje Grupe postiglo je bar tri, veoma važna cilja. Prvo, omogućilo je zainteresovanim novinarkama da, u nezvaničnim, otvorenim diskusijama, saznaju iz prve ruke mnogo više od onoga što su o nasilju i borbi protiv nasilja nad ženama, do tada znale! To će svakako doprineti da o važnoj temi izveštava­ju na kvalitetniji način. Drugo, novinarke i urednice uključene u Grupu predstavljaju značajan kanal komunikacije sa medijima koji ostalim učesnici­ma u borbi protiv nasilja omogućava lakši pristup novinama, radiju i televizijama, dakle lakši kontakt sa najširom publikom. I treće, shvatajući važnost teme, novinarke su pokazale spremnost da isko­riste svoju prepoznatljivost i uticaj za promovisanje ideje da su diskriminacija žena a naročito nasilje, pojave za koje apsolutno nema izgovora niti opravdanja.

JOVANA GLIGORIJEVIĆ

Novinarka

1

Zato što sam u svojoj redakciji naučena da su novinari kontrolori vlasti i glas slabijih. Kad pogle­dam broj žrtava nasilja, sistemski odgovor na na­silje, ali i odnos društva i medija prema žrtvama nasilja nad ženama, mislim da je ta tema odabrala mene, a ne ja nju. I naravno, bavim se nasiljem nad ženama zato što sam feministkinja.

2

Mediji mogu da pomognu mnogo i ne koriste dovoljno svoje potencijale. Mogu u potpunosti da promene jezik koji se koristi kad se o ovome priča i način na koji se o nasilju nad ženama razmišlja, da i najneukijoj ili najtvrdoglavijoj osobi na svetu promene način na koji posmatra problem. Mediji mogu da obrazuju ljude i da menjaju svet (da, za­ista verujem u ovo poslednje!). Međutim, uz retke izuzetke, to se ne događa, pa mediji više odmažu. Prvo kontaktiraju žrtve i njihove porodice, traže što više jezivih detalja, da bi podišli niskim porivima publike. Iz istih razloga objavljuju i slike pretučenih žena i degutantne naslove. Naravno da je razlog senzacionalizam. Ljudska priroda je takva: više nas privlači krv u medijima, nego da nam neko objaš­njava kako je došlo i kako dolazi do toga da padne krv. Mnogo je bolji click bait gde imaš priču žrtve i izazivaš rudimentarno sažaljenje publike, a nije te briga što tu žrtvu sekundarno traumatizuješ izla­žući je javnosti. To se više čita nego kad mi ostali „smaramo” sa objašnjavanjem fenomena nasilja nad ženama. Znate kako ja znam da sam uradila dobar posao kad o ovome pišem za Vreme i kada ova tema kod nas izađe na naslovnoj? Znam po tome što se taj broj Vremena proda u manje pri­meraka nego što nam je prosek. Pri tome, svesna sam da je porazno to što mi je slaba čitanost indi­kator dobro urađenog posla.

 
3

Pre svega, zato što nemamo sve mi redakcije i urednike koji će da podržavaju guranje ove teme u prvi plan. Najčešće u redakcijama sedi po jedna žena kojoj je ovo važno i oseća se potpuno usa­mljeno, pa je presrećna kad se izbori za nekoliko redova ili 30 sekundi prostora u svom mediju. Grupa nam je bila potrebna zbog njih, da znaju da nisu same, da se umrežimo i budemo međusobna podrška. Drugo, mnogo je novinarki koje žele da se bave ovom temom, svesnih koliko je delikatna, a nemaju vremena za temeljnu edukaciju. Okupile smo se i da bismo razmenjivale znanja i materijale. Osim toga, u grupi sede i urednice i menadžerke u medijima, tako da ima nade da ćemo probiti „sta­kleni plafon” i zajedničkim snagama osvojiti medij­ski prostor tako da se u njemu o nasilju nad že­nama govori na etički, zdrav i profesionalan način. I na kraju, samo ovako ujedinjene, mi novinarke, kontrolorke vlasti, možemo da doprinesemo unapređenju sistemskih rešenja, što zakonskih, što praktičnih, kada je reč o tretmanu žrtava nasilja.

MARIJA ANTIĆ

Novinarka

1

Ovo je tema koja, zbog rasprostranjenosti pro­blema, zavređuje, pre svega, moju profesionalnu pažnju. Različiti pokušaji da se problem relativi­zuje, dodatno me motivišu da što češće u emisiji koju vodim govorim o nasilju nad ženama i svim njegovim pojavnim oblicima. Pored profesional­nog, tu je i sasvim lični nivo. Žena sam.

2

Mediji mogu mnogo da pomognu, a velikim uspehom smatram i ako bar jedna žena bude mo­tivisana da razmisli o opcijama za izlazak iz kruga nasilja. Naravno, ukoliko se novinari drže etike pri izveštavanju o nasilju nad ženama. Relativizacija o kojoj sam govorila je nešto što, po mom mišljenju, najviše odmaže.

 
3

Formiranje Grupe „Novinarke protiv nasilja prema ženama” bilo je neophodno da bi se, konačno, u struci digao glas protiv neprofesionalnog izvešta­vanja medija o nasilju nad ženama. Cilj nam je da ukažemo na greške koje mogu imati ozbiljne posledice, motivišemo i edukujemo kolege i kole­ginice da ih više ne prave (verujem da su u većini slučajeva nenamerne), pa da polako formiramo prvo javni diskurs u kojem žrtva nikad ne može biti kriva, a onda ohrabrimo gledateljke, slušateljke i čitateljke da potraže pomoć.

MILICA KRAVIĆ

Novinarka

1

Već pri prvom susretu sa temom rodno zasno­vanog nasilja, a potom i feminizma, bila sam zainteresovana za to polje. Vremenom, uz koleginicu koju su te teme i više interesovale, postala sam informisanija, uključenija i zainteresovanija. Nema sumnje, borba protiv nasilja mora biti prva linija odbrane društva od raznih zala. Mnogo toga sa­znamo o nama samima, društvu i prilikama, izuča­vajući fenomen nasilja prema ženama.

2
3

Smatram medije važnim saveznikom u sva­koj vrsti borbe i podučavanja društva. Zato se i bavim novinarstvom, a pogotovo se zbog toga bavim ovim društvenim temama. Mediji moraju „da čuvaju leđa“, „da duvaju u jedra“ ženskim orga­nizacijama, institucijama i svima kojima je stalo da se obračunaju sa nasilnikom. Smatram to svo­jim zadatkom kao žene, novinarke i članice ovog društva. Novinarstvo je u siromašnim, pogotovo u moralno osiromašenim društvima, u ozbiljnoj krizi. Tim pre, moram još ozbiljnije da shvatim svoju ulogu „čuvarke kapije“ i odabira informacija. Posledice pogrešnih izbora u selekciji vesti, bivaju nesagledive. Svako „još je gora jer trpi i ne beži”, ili „kažu komšije da je bio dobar čovek”, nanosi štetu i društvu i žrtvi, i drži nas u nepomičnom položa­ju u borbi protiv nasilja. Zato su tu neke novinarke da menjaju praksu i pomeraju društvo.

MAŠA MILEUSNIĆ

Novinarka

1

Zato što mediji imaju veliku odgovornost kada je u pitanju izveštavanje o nasilju nad že­nama.

2

Mediji mogu da pomognu tako što će novina­ri nasilje nad ženama u izveštajima predstaviti kao društveni problem, i tokom izveštavanja sle­diti profesionalnu, etičku, zakonsku, ali pre svega ljudsku obavezu poštovanja žrtava. Mediji odma­žu tako što sekundarno viktimizuju žrtvu tabloid­nim izveštavanjem, otkrivanjem identiteta žrtve, spekulisanjem razlozima zbog kojih se dogodilo nasilje, prenošenjem odgovornosti na žrtvu ili opi­som brutalnih scena nasilja. Takvo izveštavanje uzrokuje katastrofalne posledice po žrtvu: može je izložiti pretnjama i riziku da ponovo postane meta nasilnika, a često i žrtva zajednice u kojoj živi, posebno porodice, koja je odbacuje i osuđuje i samim tim joj otežava proces oporavka nanošenjem novih psihičkih povreda.

 
3

Upravo zbog svega navedenog: da uka­že na veoma veliku odgovornost medija i time pokuša da utiče na uređivačke politike raznih kuća; da pruži podršku i pomoć novinarkama i novinarima koji izveštavaju o nasilju nad že­nama da kvalitetnije i bolje urade svoj posao, da tekstovi i prilozi imaju informativan i edukativan karakter i da zaštite žrtvu nasilja od sekundarne viktimizacije.